Serbian Cafe

Pomoć za porodicu Marković

Ivi­ca Mar­ko­vić iz se­la Cr­kve­ne Vo­di­ce kod Obi­li­ća od­lu­čio je da pro­da bu­breg ka­ko bi ku­pio rad­no me­sto i ste­kao mo­guć­nost da pre­hra­ni svo­ju če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­cu.

Od­lu­ku da pro­da­jom or­ga­na stig­ne do to­li­ko že­lje­nog i nu­žnog rad­nog me­sta i ko­li­ko-to­li­ko re­dov­ne me­seč­ne za­ra­de, do­neo je po­sle vi­še­go­di­šnjih bez­u­spe­šnih po­ku­ša­ja da se kao po­vrat­nik na Ko­so­vo za­po­sli ili bar ostva­ri pra­vo na so­ci­jal­nu po­moć, kao i zbog ne­mo­guć­no­sti da kćer­ki­ca­ma, če­tvo­ro­go­di­šnjoj Mag­da­le­ni i go­di­nu i po sta­roj Mi­lja­ni, ku­pi ba­rem krem ba­na­ni­cu od se­dam di­na­ra.

Utu­čen bes­pa­ri­com, a su­o­čen s va­pa­ji­ma su­pru­ge Bo­ja­ne i ble­du­nja­vim iz­gle­dom iz­glad­ne­lih kćer­ki­ca, Ivi­ca, ri­da­ju­ći i gu­še­ći se u su­za­ma, ka­že ga ve­će ne­vo­lje ne bi sna­šle ni „da se na Bo­ga ga­đao”.

– Ne­mam sna­ge da ih osta­vim na mi­lost i ne­mi­lost oni­ma ko­ji su me do­ve­li u si­tu­a­ci­ju da pro­sim i mo­lim, ina­če bih znao šta da ura­dim sa svo­jim ži­vo­tom – pri­ča Mar­ko­vić, dok mu Mag­da­le­na bri­še su­ze, mo­le­ći ga da vi­še ne pla­če, jer je to pla­ši.

On ka­že da je 2006. po­slu­šao sa­vet ro­đa­ka i lju­di iz srp­ske op­šti­ne Obi­lić, da se vra­ti u rod­ne Cr­kve­ne Vo­di­ce. Na­pu­stio je rad­no me­sto ma­šin­skog teh­ni­ča­ra u be­o­grad­skoj „Go­ša mon­ta­ži” i taj dan, ka­ko ve­li, za­pi­sao cr­nim slo­vi­ma.

– Ras­ki­nuo sam rad­ni od­nos i vra­tio se, po­vu­čen ga­ran­ci­ja­ma op­šti­na­ra da me če­ka po­sao, i ta­ko sam se­bi is­ko­pao pro­va­li­ju. Ni­ti sam do­bio po­sao, ni­ti lju­di ko­ji su mi da­li ga­ran­ci­je uop­šte že­le da me sa­slu­ša­ju, a ka­mo­li da mi po­mog­nu. Ne znam ko­me se ni­sam obra­ćao i od ko­ga ni­sam tra­žio po­moć, ali sam uvek čuo je­dan te isti od­go­vor: „Ne­ma po­sla, če­kaj, vi­de­će­mo, str­pi se…” Zar če­ka­ju da jed­no od nas crk­ne od gla­di? – pi­ta se Ivi­ca Mar­ko­vić.

Dok is­pi­ja ča­šu le­de­ne vo­de i ben­se­din, Mar­ko­vić na­vo­di da se u Obi­li­ću na plat­nim spi­sko­vi­ma na­la­ze de­ca funk­ci­o­ne­ra, ko­ja su još 1999. po­be­gla s Ko­sme­ta.

– To je ono što me do­dat­no ubi­ja. Gle­dam ka­ko se po­je­din­ci bo­ga­te, pre­li­va im, a ja de­ci ne mo­gu da ku­pim krem ba­na­ni­cu od se­dam di­na­ra – pri­ča on mo­le­ći su­pru­gu Bo­ja­nu da sklo­ni de­cu da ga ne gle­da­ju upla­ka­nog.

Zla sud­bi­na pre de­se­tak da­na do­dat­no je do­tu­kla Mar­ko­vi­će. Oni ži­ve u iz­najm­lje­noj na­pu­šte­noj ku­ći bra­ta od stri­ca De­ja­na Mar­ko­vi­ća, ko­ji vi­še ne­će da ih tr­pi u svo­joj ku­ći.

– Do­šao je i dao nam ot­kaz. Re­kao je da ima­mo me­sec-dva da se ise­li­mo. Ne in­te­re­su­je ga, re­kao je, gde će­mo da se pre­se­li­mo. Od­lu­či­li smo da na dan is­te­ka ro­ka pre­đe­mo pod ša­tor, tu po­red škol­skog dvo­ri­šta, na le­di­nu. Ne­ka lju­di vi­de šta se do­go­di­lo s mo­jom po­ro­di­com, ko­ju ću, na­dam se, sa­ču­va­ti, jer pre­go­va­ram o pro­da­ji bu­bre­ga – pri­ča Ivi­ca.

Nje­gov su­pru­ga Bo­ja­na je me­di­cin­ska se­stra i ka­že da je sve­sna da je dav­no tre­ba­lo da pre­sta­ne da do­ji Mi­lja­nu, ali da joj je to je­di­na hra­na.

– Od bri­ge i gla­do­va­nja, ne­sta­je mi i mle­ko. Na su­vo si­sa, ali šta da ra­dim. Ne že­lim da se vra­tim kod svo­jih i da ras­tu­rim brak, da od­ve­dem de­cu, jer bi to Ivi­cu ubi­lo – pri­ča ona.

Bo­ja­na do­da­je da su oni tre­nut­no bes­po­moć­ni.

– Za­mi­sli­te ka­ko se ose­ća maj­ka ko­ja ne mo­že de­te da na­hra­ni, maj­ka ko­ja sve­sno gle­da ka­ko joj de­ca pro­pa­da­ju, ka­ko se ose­ća ljud­sko bi­će dok sto­pi­ra Al­ban­ce da nas pre­ba­ce do Ple­me­ti­ne ili, na dru­goj stra­ni, do Gra­ča­ni­ce, da do­đe­mo do op­šti­ne i mo­li­mo da nam po­mog­nu. Mo­ja du­ša zna i to­li­ko is­pla­ka­nih su­za dok s nji­ma dve­ma če­kam is­pred vra­ta funk­ci­o­ne­ra da me bar sa­slu­ša­ju, da mi po­mog­nu, da Ivi­cu ili me­ni da­ju po­sao ne bi li pre­hra­ni­li de­voj­či­ce. Ima­ju li du­šu i mir­nu sa­vest, da me vra­te i od­bi­ju raz­go­vor pod iz­go­vo­rom da su za­u­ze­ti, iako po kan­ce­la­ri­ja­ma is­pi­ja­ju ka­fe i go­ste se iz do­sa­de? – zbo­ri Bo­ja­na.

Ona mo­li sve lju­de do­bre vo­lje da joj po­mog­nu da spa­si zdra­vlje su­pru­ga i da ga spre­či da pro­da bu­breg, jer su, bez nje­ga, ka­že, de­voj­či­ce osu­đe­ne na pro­past.

Novčanu pomoć za porodicu Marković možete direktno uplatiti na račun Ivice Markovića:
„Dunav osiguranje” AD
Banka Zvečan
Broj žiro računa: 360–0078581701007–18
Broj kartice 1885 – Ivica Marković.

Za dodatne informacije možete se obratiti porodici Marković na tel: +386-49-340-889.