Serbian Cafe

Расте број трансплантација у Србији

У Србији прошле године урађено више трансплантација него икад, али је то још недовољно. Трансплантације срца, плућа, панкреаса засада се помињу само у плановима.

У Србији су прошле године пресађена 72 бубрега и девет јетри, што је више него икада раније, али смо по броју трансплантација и даље међу последњима у Европи. Тренутно имамо пет центара за трансплантацију, али се пресађују само рожњаче, бубрези и јетра, пишу „Новости”.

Обнављање програма трансплантације срца, који је пре 13 година покренут и релативно брзо угашен на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, годинама се најављује и никако да почне, а трансплантације панкреаса и плућа помињу се само у плановима.

И на најодговорнијим местима у здравству признају да све стратешке тачке трансплантационог процеса у Србији нису довољно унапређене, и да се програм још одвија захваљујући највише ентузијазму здравствених радника у неколико установа.

Да би са спорадичног прешла на организован програм трансплантације органа, које чека око 2.000 људи, Србија, према мишљењу стручњака за ову област треба да уради још пуно тога. Први услов је више органа, затим боља организација, новац, опрема...

„Значајно је повећан број кадаверичних трансплантација (са органима донора у стању мождане смрти), али још нисмо достигли праг када се може рећи да имамо организован програм пресађивања органа”, каже за „Новости” пуковник професор др Зоран Ковачевић, начелник Клинике за нефрологију Војномедицинске академије. „Неопходно је да се више ангажују и Министарство здравља, и струка. Имамо кадрове, имамо лекове, али требало би у више центара у целој Србији да обучимо лекаре за утврђивање мождане смрти. Наравно, њима су потребни и апарати. Али, ако говоримо само о новцу, а не и квалитету живота пацијената који се унапређује трансплантацијом, трошак није велики, поготово не у односу на уштеде које постижемо пресађивањем органа.”

Ову тезу професор Ковачевић поткрепљује следећом рачуницом: трансплантација бубрега донора у стању мождане смрти здравство у Србији кошта између 12.000 и 16.000 евра, а пацијент на хемодијализи толико „потроши” за годину дана. Ако му се пресади бубрег у другој години трошак лечења тог пацијента се смањује за 50 одсто, а у петој години пада на свега 20 одсто суме која би, иначе, била потрошена за дијализу. Тако би на добитку била и држава, и пацијенти.

Кроз додатна средства за трансплантације бубрега и јетре, односно специфичних лекова који се примењују након пресађивања органа, Републички фонд здравственог осигурања определио је прошле године здравственим установама 55 милиона динара.

„Просечна цена специфичних лекова и потрошног материјала које је РФЗО додатно издвојио за трансплантацију бубрега је око 430.000 динара, док је за специфичне лекове и потрошни материјал за пресађивање девет јетри издвојено два и по милиона динара”, каже за „Новости” Сања Миросављевић, портпарол РФЗО.

Тренутно, бубрег у Србији чека око 800 од око 4.500 пацијената на дијализи, јетру око 100, рожњачу око 900 пацијената. Иако се број потенцијалних донора органа за последње три годне повећао пет пута и донорске картице сада има више од 70.000 људи, у трансплантационим центрима кажу да ни једног органа нема довољно. Тек са два милиона потенцијалних донора може да се рачуна на масован програм трансплантације.

Чланство у Еуротранспланту, којем стремимо, и које се овде већ дуго представља као услов свих услова за проширивање програма трансплантације, свакако би унапредило пресађивање органа у Србији. Али, то што још нисмо члан ове европске мреже није најкрупнији разлог што, за разлику од суседне Хрватске, не можемо да се похвалимо програмом трансплантације.

„Сам улазак у Еуротрансплант аутоматски не може да повећа број пацијената који ће примити, рецимо, бубрег кадавера”, објашњава професор др Ковачевић за „Новости”. „Еуротлансплант једноставно омогућава да се органи кадавера боље искористе. Рецимо, ако имате донора, а немате у земљи кандидата којем тај орган одговара, онда се орган уступа земљи која има примаоца. Тај систем функционише тако да практично добијете исто онолико органа колико сте и дали. Али је чланство у Еуротранспланту нама потребно и значајно, јер улазак у ову европску организацију обавезује да се придржавате одређених правила и стандарда у области трансплантације, а то је оно што нам треба. ” (Мондо)