Serbian Cafe

Штулић: Не свирам на окупираним територијама

Дошао је и тај дан када поуздано можемо рећи да читамо верно пренете речи Бранимира Џонија Штулића, јер интервју потписује новинар и рок критичар Пеца Поповић.

Да би обавио овај разговор, који ексклузивно објављује НИН, Поповић се упутио старом пријатељу у Холандију, у једно мало место крај Утрехта, где Штулић живи последњих 25 година у „добровољном изгнанству”. Има 56 година, добру линију чува играјући фудбал, коса му је проређена, али дуга...

Осим старог југословенског неважећег пасоша, друге путне исправе нема, а објашњава и зашто:

„Имао сам југословенски пасош, од када та земља не постоји ја други пасош нисам ни тражио ни имао.”

На инсистирање Поповића да ипак одговори да ли би прихватио српско држављанство које му је министар Ивица Дачић у медијима понудио, Штулић каже:

„Живот није бајка. Ако ми књиге нешто направе, ако ми буде потребна база за рад у следећих 20 година, узећу пасош у практичне сврхе да бих могао да радим”, каже, не прецизирајући који би то пасош могао да буде.

И сам признаје да све ове године живи на терет супруге Џозефине „главног спонзира”, али тврди да није тачно да ништа не зарађује:

„Сада зарађујем више него икада, само сада то не добијам. То је други пар рукава. То кажем када ме питају зашто ме моја жена трпи и не избацује. Она види колико радим. Ја много зарађујем, само ме не исплаћују!”

Када каже да ради, Штулић мисли на писање и превођење књига, а не на музику. После објављивања превода Хомерове „Илијаде”, посветио се даљем истраживању и писању, а ускоро очекује премијеру његове библиотеке од 14 нових наслова.

Приче о преговорима за концерте у Загребу и Београду, за које му се наводно нуде велике паре демантује, а на инсистирање да каже под којим условима би свирао на просторима бивше Југославије одговара:

„Да одговорим теоретски и увјетно на то питање. Значи да нема телефоније, да нема снимања, да нема Интернета, да нисам толико важан колико испада да сам важан и да је та земља слободна као што је некада била слободна. Она је сада окупирана, а ја не свирам на окупираним територијама.”

Иако изнад клозетске шоље држи постер Азре из осамдесетих година, Штулић последњих неколико година пева само својој супрузи на увце. Нове песме, али и своје верзије старих народних...

Последњих 18 година провео је пишући књиге, и песме. Ипак, песник није.

„Имам апсолутни слух, али сам песник аматер. Понекад аматери могу боље да одиграју него професионалци. То на резултату не пише. Не знам ноте, али умем да направим песму. Не знам ни једног великог композитора који је завршио академију. Као што нема ниједног великог писца који није био у затвору”, почиње Штулић и открива како су настајале његове песме и због чега су многи „помислили” да је песник.

„Да сам свирао инструментал никада не бих успео, јер људи воле када им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да правим те текстове, али њима никада нисам озбиљно приступио. Радио сам најбоље што могу да не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих меледија су глупи текстови који их прате. Јеби га, две добре ствари никада не иду заједно. Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену”.

Џони је рекао да поједини уметници имају „једну или две добре песме”, критеријум под којим одређује шта је добро је једноставан: „Добра је песма она коју ја могу изводити јер ја имам фантастично добар укус”.

Осим њега самог и „Битлса” мало њих је добро. „Мимо мене на нашим просторима нема пуно добрих. Све би стало на један диск”, каже Штулић и наставља да каријере домаћих музичара из седамдесетих види као...непостојеће. „Што се тиче каријере, ту једино постоји Бијело Дугме и ја. Све остало је предвидљиво и ту нема уметности”, рекао је Џони и објаснио зашто је Азра „нови талас”.

„Сви су у називу имали две речи од Ролинг Стонса. Најтеже је било наћи право име које нема ш, ђ, ч, ћ и ја сам дошао до Азре. То је већ било различито у приступу од свега. И ја сам први који је кренуо са својим песмама, Азра је свирала само своје песме. То је ´нови вал´. То нема везе са музиком, већ приступом. То је покренуло све остало. Онда је настао Филм, основао сам Хаустор, да нисам кренуо у Дубрави не би било Казалишта, Панкрти не би постојали, али ја сам дао идеју менаџеру за Парафе. Парни ваљак је постојао, али да ја нисам направио тај сингл са Хусом, вероватно они не би пошли у том правцу”.

За „крај”, Штулић је објаснио и како такав уметник живи без бине.

„Код мене је бина била игралиште. Кад год сам свирао ја сам затварао очи јер једино тако сам могао да певам и онда сам себе могао видети како играм на стадиону Вембли. Чак и кад је двоје било испред мене у публици, као да је било два милиона. Затворим очи и кренем. На Вемблију трава, а публика очекује прави меч...”. (Мондо)